Уласком у НАТО алијансу Црна Гора је још једном одиграла Мојковачку битку за Србију и прокрчила јој пут, оценио је политичар и књижевник Вук Драшковић у Никшићу.

Он је оценио да је Црна Гора извидница и претходница Србији и истакао да ће за њега те две државе, како је и ранијих година говорио, увек бити заједно.

“Ево сада нисмо заједно, али за мене јесмо, као да смо заједно“, рекао је Драшковић гостујући на књижевној трибини Култопис у Никшићу која се одржава у оквиру Програма подршке развоју културе под покровитељством Владе Црне Горе и Општине Никшић.

Упитан где види будућност земаља бивше Југославије, Драшковић је рекао да би је, када би то могло, тражио у прошлости, без изузетка.

“Мислим да једини разуман пут после свих јада које смо себи направили је та Европа, НАТО и Запад. НАТО је политичка и војна организација, али и избор пута, а Европска унија путовање. Ако не изабереш пут, и уђеш у погрешан воз, онда је свака успутна станица погрешна“, рекао је Драшковић.

Он је казао да се због тога радује што је Црна Гора одабрала тај пут и да верује, нада се и бори да ће Србија за Црном Гором.

“А за киме ће друго, ако не за Црном Гором?“, запитао је Драшковић.

На констатацију модератора трибине, директора РТВ Никшић, Милутина Стијеповића да је тај пут Црну Гору умало коштао државног удара, Драшковић је казао да “прати суђење оптуженим и да испада да су сви они дошли у Црну Гору или да иду под Острог, или купе тетки лек“.

“Суд суди, али ја добро знам тај рукопис, то уже и ту руку која ми је направила проблеме у кући, странци и неколико пута кидисала да ми скине главу. Верујте ми, то је та рука“, рекао је Драшковић.

Упитан како види погледе Русије на пут Црне Горе ка ЕУ и НАТО-у, Драшковић је рекао да “воли Русију и стрепи за њу“.

“То је народ за дивљење, али и народ страшне судбине, коју му стално приређују од 1918. године његови властодршци. Сву величину руског народа и његову трагику исказао је Јосип Бродски, који је завршио као емигрант у Америци, где је написао песму посвећену Црвеноармејцима и маршалу Жукову. Сва трагика и величина Русије и народа је у стиху: „Са радошћу смо освајали туђе престонице, и са страхом се враћали у своју“, рекао је Драшковић.

Говорећи о убијању Југославије, о чему казује његов најновији роман “Ко је убио Катарину“, који је представљен на трибини, Драшковић је казао да главни кривци за тај злочин у његовој књизи немају имена, јер то и не заслужују и навео да је то дело посветио свима који су желели да Катарина живи.

Према његовим речима, књига је добила наслов на основу стихова једног истарског бенда, певаних крајем деведесетих година, када се није смела употребити реч Југославија, па су стихови почињали: “Ко ми уби Катарину, баци је у Саву и Дрину, знамо лице убојице“.

“Ко је убио Југославију, ко је убио Катарину? Много је оних на свим странама који су пуцали у Катарину, за њеног живота. Наносили јој ране, теже или лакше, намерно или омашком. Доста је и оних који су желели њену смрт“, рекао је Драшковић.

Ту велику државу, како је рекао, могла је да убије само сила, која је командовала шестом или седмом по снази армијом у Европи, командујући читавом мрежом комунистичких тајних служби.

“За убиство је крива сила која је успела да у највећем југословенском народу, српском, зарад очувања већ мртве, убијене идеологије, која је била мртва у њеној престоници Москви, веже врхове онога што се звало српска национална елита. Значи, врхове цркве, Удружења књижевника, Академије наука, новинске коментаторе, скоро све, са часним изузецима, лидере политичких странака“, рекао је Драшковић.

Он је оценио да је наопка процена довела до убијања Југославије, иако нису желели да је убију и казао да има и добрих људи који нису то желели и који су учинили све да не дође до крвопролића између људи и народа у тој држави.

“Добрих људи има на свим странама, од обичних војника, до генерала, адмирала ЈНА. Морам рећи и да је писац ове књиге један од оних који су својевремено пуцали у Катарину. Са осећањем великог кајања исписивао сам ову причу. Крајем осамдесетих година, у једном тренутку био сам подлегао цунамију који је дрмао врхове српске елите“, рекао је Драшковић.

Он је казао да је био нашао погрешан лек да не би дошло до убиства “Катарине“ у програму Српског културног клуба Слободана Јовановића, Драгише Васића из 1935. године, када су предлагали да се Југославија трансформише у федерацију Словеније, Хрватске и Српских земаља: Србије, Црне Горе, Македоније и целе БиХ.

Драшковић је рекао да је схватио потом да тај став није лек, него отров, и да је “лек за то прихватање онога што је нуђено из Брисела и Вашингтона, да Југославија убрзано, привилеговано приступи Европској заједници уз велике бенефиције“.

“Иста понуда стизала је и из Вашингтона да Југославија приступи НАТО алијанси, али одбили су је они са вером да ће поново Црвена армија прекрајати границе по Европи“, рекао је Драшковић.

Он је казао да Србија није желела да убије Југославију, већ је вукла потезе који су је неминовно водили ка том убиству и оценио да се морало урадити све да та велика земља не буде убијена.

На питање да ли ЕУ може надоместити изгубљено и довести до свеопштег помирења, он је оценио да ЕУ може да замаже неке ожиљке, али да више лека нема.

“Песимиста сам и сматрам да је лек за наше мржње и сукобе убијен. А Југославија је била тај лек“, рекао је Драшковић.

Упитан да ли је “случајно прављење широке декларације о заштити српског народа, где предњачи Милорад Додик“, он је прокоментарисао да нико неће да се сети прављења декларације о заштити српског народа у Србији, која се налази у трагичној ситуацији, из које се „годишње исели 40 хиљада и нико не иде у Русију, Кину, Азербејџан, већ сви иду на тај наводни српски, јеретичи, Запад“.

На питање да ли се српски интереси могу бранити кроз Српску кућу која се гради ових дана, Драшковић је казао да му је несхватљиво хвалисање тиме да ће у Црној Гори да постоји сада једна таква кућа и истакао да је за њега “сва Црна Гора српска кућа“.

Он је подсетио да је одрастао у Херцеговини и казао да не разуме и да то нико ни у Херцеговини не може разумети, „осим неких залуђених политичара у последње време, како се може оно што је црногорство супростављати ономе што је такозвано српство и обрнуто“.

“Никада то нисмо разумели. У источној Херцеговини никада нисмо имали своју ношњу, но носимо црногорску и певамо „Ој да ми је и да могу црногорску носит робу“ и на селима се певало „Разбоље се зорна Зорка са Цетиња Црногорка“. За нас је Црна Гора била светионик и Црногорци људи у којима смо препознавали своју најрођенију браћу“, рекао је Драшковић.

Он је истакао да је страшно опасно пребројавати се ко је Србин, а ко Црногорац, у кућама где се два рођена брата изјашњавају један овако или онако.

Драшковић је оценио наопаким и постовећивање Србије и Срба из те државе са осећањима неких неодговорних, неразумних људи који када зину направе неку несрећу.

На констатацију да и Црква и митрополит црногорско – приморски Амфилохије негирају црногорску нацију, Драшковић је рекао да би „о њима имао пуно тога да каже“ и устврдио да „ако држава хоће да буде демократска и савремена мора их далеко од себе удаљити“.

“Нека се они баве тиме како се сече славски колач и молитве на начин како их обавезује припадност цркве која проповеда Христа, али без проповедања зла, мржње, деобе међу људима, народима, црквама. Државне послове нека обављају људи који полажу рачуне народу на изборима“, рекао је Драшковић.

На питање да ли се 5. октобра у Београду десило оно што је и Драшковић очекивао, одговорио је да су се десиле промене.

“Оборен је шиљак терористичке пирамиде, а пирамида није ни такнута. Тако је морало бити, с обзиром да је 5. октобар изведен у коалицији вођа тадашњег ДОС-а и стубова терористичког режима Слободана Милошевића, полицијских, мафијашких, где су као ослободиоци слављени Легија, „Земунци“ и ратни злочинци“, рекао је Драшковић.

Нагодба је, како је казао, била у следећем,“ помозите нам да оборимо Милошевића, а ми ћемо грађевину оставити нетакнуту и предати вам Србију“.

“Грађевина није демонтирана до данашњег дана. Само по једном, по рушењу тог шиљка пирамиде, 5. октобар је дан коме сам се тада радовао, а по свему осталом је убио све протесте и наде Србије у претходној деценији“, сматра Драшковић.

Трибину Култопис организовале су никшићке Јавне установе Захумље и Никшићко позориште у оквиру Програма подршке развоју културе у Никшићу.

Извор: CDM / Мина