Слободан Максимовић, звани Милутин, дугогодишњи председник Српског покрета обнове за дијаспору у Европи, челник одбора за Аустрију и члан Главног одбора Странке, преминуо је у Бечу, у четвртак, 29. јула, у 73. години. Боловао је од дијабетеса и слабости бубрега, због чега је последње две године дијализиран. У октобру прошле године прележао је ковид.

Када се на политичкој сцени појавио Слободан Милошевић, Максимовић се као његов љути противник, „одрекао“ сопственог имена, и од тада су га сви пријатељи и познаници звали – Милутин, по њему омиљеном главном лику из романа Данка Поповића – „Књига о Милутину“.

Максимовић је рођен 1948. године у Врбовну код Лазаревца. Био је учесник студентских демонстрација 1968. у Београду, због чега је био политички прогањан и на монтираном процесу осуђен на затворску казну. По изласку из затвора, емигрирао је у Аустрију у којој се бавио грађевинарством.

Био је активан у борби против диктатуре у Југославији и повезан с политичком, антикомунистичком емиграцијом у Аустрији, Западној Европи и САД, због чега је био под сталном присмотром и ухођен од агената Службе државне безбедности из Београда. Са истомишљеницима – српским националистима, монархистима и поштоваоцима традиција Равногорског покрета, окупљао у ресторану „Равна гора“ у Бечу, чији је власник био Ристо Радовић из Херцеговине, такође политички осуђиван у тадашњој социјалистичкој Југославији. Као верник Српске православне цркве, Максимовић је редовно долазио на службу у храму Светог Саве у Бечу.

По успостављању вишестраначког система у Србији 1990. године, Максимовић одмах приступа Српском покрету обнове и са истомишљеницима формира одбор Странке у Бечу. У чланству СПО у аустријској престоници било је у то време више стотина чланова. Координисао је рад одбора СПО у другим аустријским градовима (Линцу, Инсбруку, Гмундену...), али и у осталим европским државама – Немачкој, Швајцарској, Шведској и Данској. Учешћем у изборним кампањама и материјалном помоћи, Максимовић је подржавао рад СПО у Србији и Аустрији. Врло често је из Беча, заједно с осталим члановима Странке, долазио на Равну гору, митинге и демонстрације Српског покрета обнове, укључујући и Деветомартовске демонстрације, Видовдански сабор, протесте Коалиције „Заједно“...  Био је делегат на више Сабора СПО, одржаним у Београду. У Бечу је основао и културни и спортски клуб „Равногорац“ у којем се налазило седиште Српског покрета обнове за Беч и Аустрију. У просторијама клуба организовани су бројни политички и културни догађаји којима су обележевани значајни датуми, као што су празник Светог Саве и Видовдан, те годишњице Дана победе у Другом светском рату, почетка Трећег српског устанка на Равној гори и убиства генерала Драгољуба Драже Михаиловића. У „Равногорцу“, који се налазио у петом бечком бицирку, представљане су и књиге, организовани концерти и изложбе. На овим догађајима учествовали су, поред осталих, тадашњи функционери СПО: Војислав Михаиловић, Томислав Јеремић, Александар Чотрић, Миодраг Јакшић, Мирослав Милутиновић,  Радован Калабић, Александар Филиповић Алфи, Милена Поповић, Оливер Ињац... Максимовић је у Бечу организовао и гостовање позоришне представе „Ноћ ђенерала“, игране по истоименом роману Вука Драшковића. Милутину су у раду на националном и културном пољу свесрдно помагали сви чланови породице – супруга Рада, син Владимир и кћерка Катарина.

На почетку улице у којој се налази његова кућа, у месту Врбовно, пре двадесет година Максимовић је истакао натпис на металној табли, који још увек стоји: „Дража, Вук и Равна гора“.

Да има правде и да се код нас цене заслуге, ова улица би понела име Милутина Максимовића. Заслужио је.