“Кумановски споразум представљао је капитулацију Милошевићевог ратног режима. Милошевић је прихватио да све војне, паравојне, полицијске, параполицијске и све друге оружане формације и групе из Србије напусте трајно Косово.“

Ове речи Вука Драшковића, председника Српског пократа обнове (СПО), опозиционог првака деведесетих, потом шефа дипломатије државне заједнице Србије и Црне Горе и Србије (2006. и 2007.), а сада коалиционог партнера актуелне власти председника државе Александра Вучића, одјекују као прилично усамљен глас у данашњој Србији, која ни двадесет година после рата на Косову и НАТО бомбардовања не признаје пораз на Косову.

Драшковић подсећа шта се догодило дан након потписивања Кумановског споразума.

„Сутрадан је резолуција 1244 трајно уклонила са Косова и државу Србију и све њене државне институције. Том резолуцијом се укидају територијални интегритет и суверенитет Савезне Републике Југославије над Косовом и установљава процедура за одређивање коначног статуса Косова, у складу са том резолуцијом и Споразумом из Рамбујеа 1999, који је Србија одбила, а сада га морала прихватити. Кумановским споразумом Србија је, дакле, потписала војну капитулацију, а Резолуцијом 1244 је и као држава прогнана са Косова“, каже Драшковић за Радио Слободна Европа (РСЕ) и указује да је несучељавање са овом истином прескупо коштало и кошта Србију за последњих двадесет година.

Вук Драшковић каже да је у историји било држава и нација које су доживеле много страшније поразе, али које су се другачије са тиме суочиле и прихватиле и сопствену одговорност за поразе:

„На Јапан су бачене две атомске бомбе. Погледајмо где је Јапан данас и у каквим је односима са државом која је бацила те бомбе на њега. Погледајмо данашњу Немачку, која је економски пилот уједињене Европе. Какав је она пораз претрпела ’45. године, али је прихватила ту политику пораза, ничим је није негирала, једноставно је осудила ту политику пораза, очистила се од носилаца те политике и непријатељства која је произвела та политика преобратила је у пријатељства. Када смо у дворцу у Тријанону, после Првог светског рата добијали Војводину, и Славонију и Барању од Мађарске, мађарска делегација дошла је обучена у црно, потписала безусловну капитулацију, заплакали и отпевали мађарску националну химну. А нису причали да нису капитулирали, да нису изгубили рат, да су задржали суверенитет и територијални интегритет не само над Војводином – изгубили су две трећине територија. И, где је Мађарска данас?“, каже Драшковић.