"Избачен из Савезне владе, у резиденцији грчког амбасадора на Сењаку разговарао сам 26. маја са бившим грчким премијером Константином Мицотакисом. Зазвони му телефон. Кад заврши разговор, рече ми: „Кћерка Дора ми јавља да је, пре неколико минута, хашка тужитељка Луиз Арбур подигла оптужницу против Милошевића.“ Затим ме упита шта мислим о томе. „Мислим да је моја глава на пању!“, зачудих га одговором.

Пожурих да то и појасним. Милошевићеву страст за убијањем политичких противника до сада је кочио страх од реакције Запада и Јељцинове Русије. Он се, вероватно, надао да ће прихватањем мира са НАТО алијансом, иако поражен и понижен, подићи нове мостове према Западу.

Надао се репризи Дејтона. Тамо је отишао као „балкански касапин“, а отуда се вратио као „миротворац и мудри државник“. Хашка оптужница ће га претворити у звер која се више ничим неће моћи ни заплашити ни подмитити. Ја сам му главни противник и главна мета. „Плашим се да сте у праву“, рекао је Мицотакис и понудио ми да се склоним у Грчку. Нисам то прихватио. Злочин на Ибарској магистрали догодиће се убрзо."

* После пуних две деценије од бомбардовања, кад се вратите у то време, шта вам прво пада на памет, какве успомене носите?

- Много шта ми пада на памет, али свако присећање притиска осећање узалудности и трагике. Бомбардовања није морало бити, нити је Косово морало бити изгубљено. Присећам се, ево, шеснаестог јануара 1999, кад је Слободан Милошевић затражио од мене да СПО уђе у Савезну владу и помогне да Србија избегне бомбе и задржи Косово. Пристао сам. Да ли сам смео да одбијем? Ни данас то не знам.

* Шта вам је рекао?

- Рекао је да је одбрана Србије изнад његове мржње према мени. Да ја, као највећи противник и њега и владајућег режима, имам велики углед на Западу и да он тражи да помогнем одбрану државе, да и мени Србија буде преча од моје мржње према њему. Имам, нагласио је, и право да одбијем, али ће он, ако то одлучим, саопштити јавности да сам одбио да помогнем држави. То и јесте и није била уцена. Јесте, јер је то била претња. Није, јер сам и ја веровао да, будем ли имао одрешене руке, могу да помогнем.

* Шта сте одговорили Милошевићу?

- Навео сам своје услове. Да он подржава моје дипломатске напоре, да пружи руку помирења Милу Ђукановићу, да одмах позове Ибрахима Ругову на разговоре и договоре, да се обустави пропагандна кампања против Америке и Запада, да се са Косова повуку параполицијске, паравојне и мафијашке групе... Све је прихватио и учинило ми се да је то учинио искрено.

* Шта никад нећете заборавити?

- Један драматични разговор са Милошевићем 19. фебруара, месец дана по уласку СПО у Савезну владу, и једну седницу Владе усред бомбардовања. По снежној олуји долетео сам из Париза и молио, преклињао Милошевића да дозволи тадашњем председнику Србије Милану Милутиновићу, шефу нашег преговарачког тима у Рамбујеу, да потпише споразум који су били усагласили Кристофер Хил, у име САД, Борис Мајорски, у име Русије, и Волфганг Петрич, у име ЕУ. Понуђена је била суштинска и трајна аутономија Косова у границама Србије, без права Албанаца на референдум, останак на косову две хиљаде наших војника - граничара и три хиљаде полицајаца, а у изгледу су била и два паралелна правна система, за Србе и за Албанце. Тражено је да дозволимо НАТО алијанси да уђе на Косово, разоружа УЧК, и остане на Косову док споразум не заживи. Милошевић је лупио песницом о сто и викнуо: „Не, никад страна чизма неће на наше Косово!“

* Како сте реаговали?

- Скамењено. Рекао сам: „Никада нам се више неће указати оваква прилика. Ако одбијемо, бићемо бомбардовани!“ Одмахнуо је руком и, смиреније, одговорио: „Немате ви дипломатског искуства. Ако ово одбијемо, Запад ће попустити и дати све што тражимо. Ако нас буду бомбардовали, мораће да престану и опет ћемо добити све.“
    
* Споменули сте да никад нећете заборавити ни једну седницу Савезне владе из времена бомбардовања?

- Премијер Момир Булатовић предложио је да донесемо одлуку да Војска заузме ТВ Црне Горе и разоружа црногорску полицију! Погледнуо је у сат на својој руци и рекао да се ескадрила НАТО авиона приближава Београду и да ће, могуће, зграда Владе бити бомбардована, па да, хитно, без икакве расправе, усвојимо то што је затражено. Успротивио сам се и рекао да је боље да сви изгинемо него да одобримо тај злочин. Позвао сам се на право опструкције и запретио да ћу говорити три сата, три дана, али гласања неће бити. Булатовић је прекинуо седницу.

* Били сте у том тренутку министар спољних послова СР Југославије. Шта сте са те позиције могли да урадите на унутрашњем, а шта на спољном плану?

- Био сам потпредседник Владе задужен за спољне послове, а не министар спољних послова. Министар је био Жика Јовановић. Ништа нисам могао да учиним, јер је, чим је СПО увукао у Владу, Милошевић погазио све што је био обећао. Понуђени споразум у Рамбујеу, који је он одбио, добрим делом сам испословао у разговорима са шефовима француске и британске дипломатије, Ведрином и Куком, руским министром Ивановим, италијанским министром Динијем, са Петричем, Хилом... Са свима њима сам се сусрео, а Мадлен Олбрајт убеђивао у телефонским разговорима. Све је то било узалуд. Милошевић и његова супруга изабрали су бомбе. Сутрадан по почетку бомбардовања, тражили су и да Савезна влада уведе смртну казну и да се оснивају преки ратни судови за противнике режима. Хтели су да им НАТО бомбе буду кишобран за унутрашњи рат у Србији. Успротивио сам се и, јавно, запретио да ће СПО изаћи из Владе и позвати народ на отпор и демонстрације. Одустали су од смртне казне и преких судова, али не и од намере да ликвидирају своје противнике. Међу првим жртвама био је Славко Ћурувија.

* Како сте реаговали на вест да је Славко убијен?

- Тада слободној телевизији „Студио Б“ дао сам изјаву да је Ћурувијино убиство државни тероризам, а сутрадан сам то, у лице, рекао и Милошевићу и затражио хапшење извршилаца и наредбодаваца злочина. Ћутао је. Из фиоке стола извукао је неки папир и почео да наглас чита оно што је тамо писало: „Новинари, као ваш бивши колега, замерам вам на страху и ћутању, позивам вас на побуну против унутрашње агресије...“. Упитао је: „Да ли је ово ваша изјава?“ Да, рекао сам. Ништа није одговорио. Разговор је завршен.

* Убрзо сте избачени из Владе?

- Крајем априла, у директном телевизијском разговору са Драганом Којадиновићем, главним уредником „Студија Б“, прешао сам преко свих „црвених линија“. Тражио сам прекид рата са НАТО алијансом и одбацивање новог и суманутог ратног циља, који више није био одбрана Косова него одбрана „напредног човечанства“ од империјалистичког Запада. Два дана касније, без икаквог образложења, издато је саопштење о мојој смени. У Савезној влади био сам само три месеца.

* Шта сте ви о том периоду и рату сазнали касније, а да то у то време нисте знали?

- Нисам знао да се албански цивили убијају на Косову, а лешеви тајно возе у Србију и тајно сахрањују на полигонима полиције у Београду, у рекама и језерима.

* Ветон Сурои, који је био члан албанске делегације у Рамбујеу, у интервјуу „Блицу“ рекао је како би рат сигурно био избегнут да је потписан споразум. Шта ви мислите?

- То је неспорно. Да је Милошевић прихватио прву верзију понуђеног споразума, о којој сам говорио, Албанци би споразум одбили и били ломљени од Запада све док не попусте. Пошто Милошевић одбија, Мадлен Олбрајт бесна стиже у Париз, па добијамо предлог неповољнији по нас, али и даље прихватљивији од бомби и губитка Косова. Милошевић каже „не“, али и Хашим Тачи каже „не“. Албанци ће попустити. Њима су бомбе по Србији одговарале и нису хтели да буду сметња бомбардовању. Ричард Холбрук долази у Београд и нуди Милошевићу писане гаранције да ће Косово остати у Србији. Он и то одбија. Холбрук пита: „Знате ли шта следи?“. Милошевић, хладнокрвно, одговара: „Знам, следе НАТО бомбе!“.

* Могло би се рећи да је Милошевић у Рамбује послао трећеразредну делегацију. Зашто?

- Он није хтео споразум, само је глумио да га хоће. Зато је у Рамбује послао преговараче без имена и презимена, без икаквог знања и искуства у ковитлацима светске дипломатије. Послао је кавгаџије и по једног косовског Албанца и Ашкалију, чак и Египћанина. Само је Милан Милутиновић био разуман и квалификован за преговоре, али ништа није смео да каже и прихвати без одобрења Милошевића.

* Да је споразум потписан, каква би била судбина Косова данас?

- Једно је сигурно. НАТО бомбардовања не би било. И вероватно би Косово данас имало статус изнад аутономије, али не и статус независне државе.

* Да ли сте се, после избацивања из Владе, срели са Милошевићем?

- Јесам. Позвао је шефове парламентарних странака у Скупштини Србије да нас упозна са ултиматумом који су му уручили Рус Виктор Черномирдин и Финац Марти Ахтисари. Деловао је понижено док је читао одредбе о капитулацији Војске и припремљене Резолуције Савета безбедности УН о протеривању државе Србије са Косова. Рекао је да то морамо прихватити, или следују теписи бомби по градовима Србије! Рекао је и да је узалуд молио Черномирдина да та резолуција не буде усвојена по Седмом поглављу Повеље УН, које предвиђа и међународну војну интервенцију против држава које угрожавају регионални или светски мир и безбедност. Черномирдин му је одговорио да Милошевић не може померити или променити ни запету у тексту који му је предочен. Милошевић је предложио да Скупштина Србије прихвати „споразум“. Представници СПС и ЈУЛ-а се, наравно, нису двоумили, а и ја сам обећао подршку посланика СПО. Скупштинска већина била је обезбеђена. Шешељ је био против. НАТО бомби више није било. Ни Косова у Србији.

* Како гледате на одбачену идеју да се ове године НАТО бомбардовање обележи нашом војном парадом?

- Добро је што се одустало од те замисли. Војним парадама се славе победе, а не порази. Војну параду је требало да одржимо 15. септембра прошле године, у част пробоја Солунског фронта 1918, највеће победе Српске војске у нашој историји.

 

 

фото: Блиц