Навршило се, веровали или не, пуних 28 година од демонстрација опозиције под вођством Вука Драшковића на којим је више од 100.000 људи тражило Србију на Западу, пад Бастиље и рушење комунизма.Лидер СПО у интервјуу за Еспресо открива многе ствари које нисмо знали о том највећем протесту у историји Србије.

* Вуче, прошло је 28 година од демонстрација, како сада на њих гледате са ове временске дистанце?

- То су највеће демонстрације у историји Београда и у историји Србије. Оне су непоновљиве, никада се више 9. март неће поновити и он се не може упоређивати са било којим другим протестима који су се дешавали пре или после 9. марта 1991. Оне су непоновљиве пре свега по тренутку у којему се оне одржавају, тај се тренутак више неће поновити и он је био пресудан. Распада се Варшавски пакт, Југославија се у темељима тресе, Михаил Горбачов, његова гласност и перестројка раскидају деценијске ланце комунистичке деспотије у Москви, а из Брисела стижу понуде да Југославија, како би се спречио њен распад, убрзано уђе у тадашњу Европску заједницу, садашњу ЕУ. Из САД нуде улазак у НАТО ради спасавања Југославије и огромну финансијску помоћ за корените реформе у земљи. У том тренутку се дешава 9. март, ја га заказујем са паролом и циљем ослобађања ТВ Бастиље – државне телевизије која је била пропагандни ослонац режима. Они су тај позив на пад ТВ Бастиље разумели и то с правом као пуцањ у срце тог режима који уопште није признавао реалност тога тренутка, ни пад Берлинског зида, ни стварање нове Европе. Они су окупирани очувањем социјалистичке Југославије, комунистичке, и тог 9. марта су застрепели од стратешког нашег опредељења да Србија мора на Запад и да се мора одвезати од тог Источног мртваца, као и да мора ићи и у Европску заједницу и у НАТО. То су доживели као смртну пресуду свом поретку, својој младости, својим идеалима, Запад је за њих био јеретички, за њих, али замислите и за СПЦ која је такође била нарогушена због могућности да Србија оде на Запад. Ево 28. година је од 9. марта, још није одлучен исход између Истока и Запада.

* Једном сте рекли да је 9. март био семе које ће Србија тек да жање. Да ли ће и када доћи то време?

- Ја кажем да још није дошло то време.

* Шта се чека?

- Дуга је то прича. Ја морам да кажем да је и 9. март непоновљив и по бруталности режима. На више од 100.000 голоруких демонстраната Милошевић и комунистички генерали тадашње ЈНА извели су више од 10.000 до зуба наоружаних полицајаца, транспортере, водене топове, коњицу, полубојне отрове, дресиране псе, а увече и тенкове. То се никада није десило у историји Београда нити ће се то, надам се ни догодити. Непоновљиве су те демонстрације и по невиђеној храбрости његових учесника. По једној нестварној енергији која је носила те људе, а била је производ страха тих људи за сопствену будућност, јер тај народ који је био тада на Тргу Слободе  - Тргу Републике је најбоље што је Србија тада имала. Сви су стрепели од рата, нису желели рат ни распад Југославије, желели су да се и код нас догоди тај преокрет, били су жељни слободе, бољега живота, загледани на оне вредности, на животни стандард људи на Западу и хтели су тамо Србију. То је невероватно са какавом су храброшћу ишли на ту силу која је буквално имала намеру да их прегази. 9. март је непоновљив и по својој трагичности јер тога дана на Тргу Републике у сукобу између Давида и Голијата Давид је Голијату поломио зубе. Пала је ТВ Бастиља, пали су ти чију смо оставку тражили, режим је био грогиран, Милошевић такође, а онда на сцену ступају тајне службе које сеју раздор међу демократском опозицијом, јављају се лидери политичких странака да је победа остварена, да је пад Бастиље довољна победа и да сада треба дати шансу еволуцији, разуму, мирноћи, стрпљењу, а да је СПО "странка екстремиста". Милошевић је тако купио време. Он се надао да ће комунистички генерали у Москви срушити Горбачова. У рукама ми је био њихов стратешки програм, то је био програм Савеза комуниста покрета за Југославију, партије комунистичких генерала коју је водила Милошевићева супруга Мира Марковић. Они су мислили, дакле, да је питање дана када ће ваљак Црвене армије поново кренути ка Берлину и да је само привидно пао Берлински зид и да ће Црвена армија поразити све прозападне револуције у земљама Варшавског пакта и да ће тај ваљак кренути и преко Југославије и овде угасити контрареволуцију у Хрватској, Словенији и БиХ.

* Шта је то што је фалило за коначан ударац и да видимо већ тада леђа Слободану Милошевићу?

- Који коначан ударац? 28 година је од 9. марта, да ли још видимо коначан ударац? Видите, комунистички пуч у Москви успео је у првом тренутку, овде је славље у резиденцији Милошевића - игра се и пева до зоре. Онда следи контра Бориса Јељцина и слом пучиста и очекивати је било да ће овдашњи комунистички генерали, поготово што је дух 9. марта још увек био јак, то разумети као сопствени крај. Не, они тада, преко ноћи, мењају своју идеологију. До тада је она била одбрана социјализма у Југославији, од тада то више није случај, већ је циљ одбрана српских територија у Југославији. Јасно је било да више тој несрећној држави нема спаса.

* Како коментаришете чињеницу да су људи који су тада говорили са вама на митингу, сутрадан уместо да јуришају носили плишане панде на митинзима?

- Служба је успешно одрађивала своје подземне радове. Никада нећу заборавити сцену када сам изашао из затвора. Ја сам дошао на митинг и тада је настао поклич „Сви, сви!“. Јер је Бастиља била ослобођена и она је уживо преносила цео митинг, по мом изласку из затвора. Тада сам тражио да сви ухапшени демонстранти, а било их је неколико стотина, до увече морају бити пуштени. Рекао сам подигните по три прста и пет минута вичите само: „Сви! Сви!“ и тако је настао поклич, тада је вероватно и примљен поздрав са три прста.

* Када сте били у затвору тада, како су поступали према Вама, да ли је било покушаја врбовања?

- Коректно су се опходили тада, ја не знам да ли сам игде за такво време дао толико илегалних аутограма и то полицајцима у ЦЗ који су кријући испод врата гурали цедуљице да им се потпишем. Расположење међу тим људима било је на страни 9. марта. Сасвим друга ситуација у том истом затвору биће две године касније, приликом мог хапшења. Тада су тамо стигле "патриоте".

* Ви сте тада увелико проглашени издајником?

- Да, а ту су били полицајци из Книна, Српске, са ратишта, Милошевићеви бојовници, а ја сам био означен као велики издајник, јер сам се замислите противио том страшном рату у ком смо сви убијани и убијана нам је држава и будућност. Тада то више није била полиција, тада је то била хорда, то су били разбојници.

* Тада је било непријатности?

- Које непријатности? Тада су на смрт претукли мене и супругу... Али нећу ни о томе сада да се присећам.

* Многе су биле приче да сте тада окупили око себе многе момке са врелог асфалта, Насера Орића и слично?

- Ја не знам у Београду ниједног младог човека који није био 9. марта на Тргу Слободе. Шта се касније догодило са тим људима и како су пострадали у обрачунима измађу себе то је друго питање и нема никакаве везе са 9. мартом. Што се Насера Орића тиче, он је мене ухапсио 9. марта увече. Он је био члан Милошевићевих командоса који су упали у Скупштину Србије. Он ме је ухапсио и водио у ЦЗ. Нисам ја тада знао да је то он. Тек две године касније, када је почео крвави рат, ја сам на једној од фотографија препознао човека који ме је ухапсио. Морам да кажем да је био веома коректан.

* Познајете добро све покушаје уједињења демократске опозиције, како то данас коментаришете?

- Нећу ја данас ништа да коментаришем о томе. Данас је 9. март и свака друга прича или поређење било би вређање 9. марта. 9. март је велики дан и историја ће тек да утврди стварне димензије онога што се догодило тог 9. марта. Опет кажем непоновљиве демонстрације и највећа пропуштена прилика у историји Србије.

* Зашто смо је пропустили?

- Као што сам рекао тај Голијат је поражен, нажалост већинска Србија је била против 9. марта. Та већинска Србија била је као хипнотисана страховима који су одавно посејани о "антисрпској завери" Ватикана, Берлина, Вашингтона која се припрема. И та већинска Србија није хтела да устане и прогледа.

* Који су хероји тог 9. марта били за Вас?

- Драгана Срдић оно је непоновљиво. Ђурановић из Новог Сада, један момак делија када је скочио на полицијски траспортер и отео митраљез. Ја да живим орлова века нећу заборавити младића, очи му се надуле, теку сузе, то је био бојни отров, ја сам тога дана попио 6 тих сузаваца. Он иде и галами и виче: „Мајку вам комунистичку, немате ви толико сузавца колико Србија има суза!“ То је реченица која вас својом снагом заледи. Као да и сада видим једнога шумадинца са летвом, сав мокар јер је био жртва воденог топа трчи, након што смо разбили полицију и на сав глас виче: „Људи, браћо, где ми је капа, изгубио сам капу?“ .

* Када би вратили време, да ли би нешто променили тог 9. марта?

- Умрећу са том дилемом. Не знам. Знао сам да је Бастиља брањена митраљезима и да су добили наредбу да немилосрдно пуцају у живо месо. Очекивали су да ћу ја демонстранте водити на Бастиљу са циљем да се у Београду догоди Букурешт и Чаушеску. Знајући за то, ја то нисам могао да кажем демонстрантима, сад ћу мало да лажем, а ви немој да идете на Бастиљу и људи су мислили да идемо на Бастиљу, а ја сам их одвео пред Скупштину Србије са неком идејом да можда уђемо у њу и прогласимо слободан парламент. Нажалост, посланици СПО, ДС и осталих опозиционих странака казали су да је то потез који се не може подржати да ми незаконито упадамо и да проглашавамо неку нову Скупштину. Ја сам их послушао и не знам да ли сам погрешио.

* Кога сте послушали?

- Послушао сам све. Нико није био за, чак ни из СПО као најбројније партије, који ме је подржао. Гишка са широким плећима, крупан и непробојан, стајао је на вратима и чекао моју одлуку, да ли да кажем отварај врата или не дај. На тренутак ми се учини да је то моја велика грешка и да је требало да ризикујем. С друге стране ми се чини да то нисам смео да урадим, јер да јесам мислим да би гранатирали Скупштину и да би се мртви бројали на стотине. Који би био исход, то је друго питање. Према некима, исход би био у нашу корист, али многи би људи изгубили главе. Може ли се прихватити таква срећа? Чак и ако би био убеђен да побеђујеш, а да је цена неколико стотина и више мртвих.

* Да ли сте се уплашили када сте чули да су тенкови на улици?

- Ја их нисам видео, био сам тада у марици. Ја сам претпостављао да тенкове изводе на улицу да уведу ванредно стање, да мени изласка нема и да ми прети и 20 година робије, да ће ми натоварити и оне две смрти Бранивоја Милиновића и полицајца Косовића, које су они убили. Нико од нас није имао оружје тада, један пиштољ нисмо имали. Срећом, побунио се Студенски град, протест није јењавао и Милошевић је у страху грогиран, плашећи се шире побуне, донео одлуку да ме пусти из затвора. Мени не дају, ја сам ослобођен, али ми не дају да напустим ЦЗ, већ ме одводе код управника да пијем кафу. Међутим, моја супруга је рекла "нема кафе, он је слободан човек" и кроз кордоне полиције смо се пробили и дошао сам на Теразије. Тада ћу тек сазнати да је заседала врховна команда и захваљујући томе што су имали нерешен резултат није било увођења ванредног стања.

* Још се не зна резултат?

- Не зна се да ли смо се дефинитивно определили за Запад или на Исток, јер никад та дилема није била овако изражена. У Србији је Исток у већини дражи. Доживљавамо невиђена понижења да људи реферишу руском председнику да је он њихов председник. Многи мисле да нам је Исток и географски ближи, али они су неупућени. Ипак остаје чињеница, која је и нада, да је свуда око Србије Запад.

* Само Србија није на Западу?

- Те 1991. године није било тако. Да је у том тренутку била оваква геополитичка ситуација, сасвим је сигурно да би успели.

* Када ће Вук Драшковић моћи да каже да су тековине 9. марта испуњене?

- Не могу бити испуњене све, јер се неке не могу никад исправити, као што је разбијање Југославије, братоубилачки рат. Тај злочин је почињен. Да су се сви дигли и подржали нас не би се Југославија распала и били бисмо на Западу. Те године нама је на тацни чланство и у ЕЗ и у НАТО нуђено. Притискани смо и подмићивани. Амерички државни секретар Бејкер долази у Београд са донацијом од 4 и по милијарде долара те 1991. године, што је као данас десет пута више.

* То је одбијено?

- Одбијено је јер су идеали и страсти биле на снази, јер Милошевић ни генерали нису имали за циљ очување Југославије, већ очување комунизма. Касније су се пребацили на шине сецесионизма, што никада није била одлика српског народа. Српски народ је стварао државе, никада није уништавао. Тада је српски народ први пут рушио своју државу под тим комунистичким генералима и тим Милошевићем.

* Шта нас је 9. март научио и да ли нас је нешто научио?

- Ипак је тада покренута буна која је била мајка свих каснијих буна против тог наказног источног и терористичког поретка. Коначно и 5. октобра Милошевић је погођен том песницом 9. марта. И демонстрације 96/97 су биле на крилима 9. марта. Он ће на крају доћи главе, политичке Милошевићу, али не нажалост и режиму.

* Он је опстао?

- Пирамида зла у грађевини остала је нетакнута. Једина смо земља која није отворила тајне досијеје. Ево и сада је записано да су тајни досијеи комунистичких служби безбедности државна тајна. То је проглашено пре 10 година, када је СПО запретио напуштање коалиције са ДС. Знате шта су нам понудили? Да прихватају наш ултиматум, под условом да се имена зацрне и да се досијеи отворе 2067. То је био одговор демократске владе. Дакле оних снага које су на крилима 9. марта дошле на власт 5. октобра.

* Да ли у тој песници 9.марта има још снаге да нас врати на шине Запада?

- Све друго било би равно националној и државној катаклизми.

* Има ли снаге у Србији за то?

- Снаге мора бити у оним који воде Србију. У ситуацији смо где немамо много времена. Народ треба водити и едуковати, а никако га следити. Не треба га питати, већ објаснити шта треба да урадимо и то урадити.

* Која је Ваша порука за ову годишњицу 9. марта?

- Ја покушавам са ове раздаљине да и сам видим и што више протиче време све више нараста сјај тог 9. марта. Имају они стихови Јесењина: „Лицем к лицу, не види се лице, велико се види на растојању“.

* Вуче, шта се дешавало после демонстрација 9. марта?

- Први пут од 1918. године, дакле од стварања Југославије, хрватски сецесионизам и српски етатизам имали су исти циљ. Југославији није било спаса и земља улази у крваву каспницу из које излазимо, ево видимо како излазимо. Међутим и на рушевинама Југославије наставља се борба између Истока и Запада. Та борба је драматично настављена. Изгледало је да ће након пораза од НАТО и губитка Косова зло бити поражено. Међутим ни тада се није Србији догодила та срећа и није земља окренута на трачнице Запада. Зашто? Зато што су демократске снаге – ДОС у једном савезу са ДБ Слободана Милошевића и са командантима његовог режима, припремајући Милошевићев крах, истовремено се договорили и да СПО буде елиминисан. Тако да су у победу тада ушли без одлучујуће снаге која би земљу гурала на трачнице Запада, која би тражила коренито рушење Источног поретка, а не само уклањање једног човека Слободана Милошевића и тада су издати сви циљеви 9. марта.

* Да ли је дошло до новог преокрета у Србији?

- Јесте, 2012. године долази до новог изборног преокрета, али и до преокрета у стратешким циљевима нових победника.

* Који су то циљеви?

- Више ти циљеви нису били ни Велика Србија, није била ни мајка Русија, ни антизапад. За стратешки циљ проглашено је чланство у ЕУ и окретање земље ка Западу.

* Да ли је зато СПО дао подршку том програму и Влади?

- Тако је. Изгледало је да ће напокон бити постигнут спорзум са косовским Албанцима, да ће тај болни косовски чвор бити расплетен. Изгледало је да смо коначно на прагу западног свитања. Опет на несрећу, на то свитање навукли су се Источни облаци. Неочекивано је дошло до драме у Украјини, која ће произвести сукоб измеу Русије, ЕУ и САД. Били смо у предворју обнове Хладног рата и почела је борба без рукавица за сфере утицаја. Тада су стратези у Москви маркирали Србију као препреку која ће бити брана опасности да цео Балкан не падне у раље Запада. Онда су на Бриселски споразум и на преговоре сурвали косовску стену. Одједном је Србија засута Србији драгими слатким неистинама да Косово уопште није изгубљено, да Србија има суверенитет на Косову, да јој га чува Русија и да је издаја ићи на Запад и у ЕУ без Косова. Прпаганда је покренула жестоку кампању и данас видимо да је степен антиамеричких страсти, које се граниче са мржњом, већи него у време НАТО бомбардовања Србије.

* Шта је продукт тога?

- Нарастају као печурке некакве странке, некаква удружења које захтевају да се подиже зид према Западу и да се држава окрене војном и економском савезу с Москвом, јер нам ето, по њима, Америка и Европа отимају Косово, а није га Милошевић изгубио, он га је одбранио, а Русија га брани. То код огромне већине народа, убеђен сам, пије воду, мада полако протоком времена схватиће ту неистину.

* Шта је онда решење?

- Ја се надам том коначном исходу да ће напокон победити то стратешко опредељење 9. марта – Србија на Западу. Овако се не може више, јер нам земља почиње да личи на оног Буридановог магарца, разапетог између два пласта сена Истока и Запада, а не прилази ни једном ни другом.

* И на крају липсава гладан?

- Тако је. Знате, у том тумарању нама се Србија празни. Умножавају се опустела Косова и новочарнојевићи. У питању су стотине хиљада нових људи који одлазе из земље.

* Углавном млади?

- Тако је, одлазе, а где одлазе? На Запад одлазе. Не одлазе ни у Бурунди, не одлазе ни у Суринам, ни у Палау, ни у неке нове стратешке пријатеље Србије. То је једна политика која не види опасност од катастрофе да останемо без народа.

* Подржали сте Александра Вучића на том европском путу?

- То је најважније.

* Да ли сте све ове ствари рекли Вучићу?

- Наравно да смо разговарали о томе, не бих сада ишао у детаље, али он је свега тога свестан. Данас је јако ризично залагати се за разум и будућност у овој земљи, за чланство Србије у ЕУ, НАТО, и ето, за Србију на Западу. Ја знам да сваки политичар ризикује који то говори, знам и да ће на вашем порталу толико стрела лажних, отровних бити одапето на мене због ових речи.
Али највише ризикује у Србији данас онај политичар који неће да ризикује. То је Шарл де Гол рекао. Највише ризикује онај који неће да ризикује. Значи да треба повући храбар потез који је у државном и националном интересу. Већина народа не зна у овом тренутку шта је државни и национални интерес. Ја онда постављам питање: „Зашто ти који знају шта је национални интерес питају оне који то не знају?“ То су опасне манипулације са фаталним исходима. И Милошевић је пред НАТО бомбардовање посегнуо за манипулацијом – референдумом који се није могао одбити. Питао је грађане Србије смемо ли и када дозволити да једна страна чизма ступи на тле Косова и Србије?

* То је било скидање одговорности?

- Ма и завођење људи. Каже народ не сме, а на крају шта се десило? Исход тог референдума њему је дао аргумент да одбије компромис који је био у нашу корист, током преговора у Рамбујеу.

 

Фото: Стефан Којић