Још није одлучен исход битке између Истока и Запада, драматично започете деветомартовским демонстрацијама пре двадесет и осам година, највећим и непоновљивим демонстрацијама у историји Београда и Србије.

Тога дана, а била је субота и дувала је кошава, председник Србије Слободан Милошевић и комунистички генерали тадашње ЈНА, на голоруке демонстранте послали су више од десет хиљада до зуба наоружаних полицајаца, ескадроне служби безбедности, коњицу, дресиране псе, полубојне отрове и тенкове. Захтев демонстраната, који је истакао Српски покрет обнове, да се ослободи „ТВ-Бастиља“, фабрика мржње и лажи, која је била пропагандни ослонац режима, протумачен је, и то са правом, као пуцањ у срце једног поретка фанатика слепих за стварност тога времена.

Пао је Берлински зид, ујединила се Немачка, распадао се Варшавски пакт, гласност и перестројка Михаила Горбачова кидале су бољшевичку деспотију у Совјетском Савезу, а Југославија се тресла у својим темељима. Да би се спречио распад те велике државе, из Брисела су стизале понуде о њеном брзом учлањењу у ЕУ (тада Европску заједницу), а из Вашингтона је обећавано и хитно приступање Југославије НАТО алијанси, уз огромну новчану подршку за корените демократске реформе у земљи.

Србија која је све то прихватала и тражила одвезивање од Истока и комунистичког мртваца била је Србија Деветог марта. Управо због тога је тој Србији Запада режим показао све своје отровне зубе и поломио их тог незаборавног дана у београдском окршају између Давида и Голијата. Пала је „ТВ-Бастиља“, пао је министар полиције, али већинска Србија, хипнотисана пропагандним страховима од антисрпског Запада, од душманских намера Берлина и Ватикана, није прогледала, није се освестила и устала. Истовремено, многи у опозицији пад „Бастиље“ прогласили су за победу и себе славили као победнике, а Српски покрет обнове, сазивача и главну снагу деветомартовске буне, означавали као странку екстремиста.

Тајне службе комунистичког поретка успешно су обавиле своје подземне радове и купиле време грогираном Слободану Милошевићу. Странка комунистичких генерала, коју тада води његова супруга, подржава пуч комунистичких генерала у Москви против Михаила Горбачова. У резиденцији председника Србије прославља се успех пучиста, са надом да ће, веома брзо, ваљак Црвене армије кренути ка Берлину, да ће скршити све прозападне контрареволуције у земљама Источне Европе, и да ће тај ваљак прећи и преко Србије и Југославије.

Контраудар Бориса Јељцина и забрана тамошње комунистичке партије, комунистички аутисти у Београду нису прихватили и као сопствени крај. Повукли су војску из Словеније, а идеологију одбране комунизма заменили су, преко ноћи, одбраном српских територија у Југославији. Тој несрећној држави више није било спаса. Први пут од 1918, од стварања Југославије, хрватски сецесионизам и српски етатизам имали су исти циљ.

На рушевинама разбијене државе, после свих смрти и ужаса, у Србији није јењавала битка између Истока и Запада. Након Милошевићевог рата и са НАТО алијансом и губитка Косова, изгледало је да је Зло, коначно, поражено.

Захтеви СПО да се руши читава пирамида источног поретка, а не само Милошевић, били су глас вапијућег у пустињи фаталних нагодби и савеза нових власти са командантима терористичког режима. Као хероји и ослободиоци Србије слављени су злочинци који су, у предвечерје Милошевићевог пада, убили четворицу челника СПО и поскидали још многе главе диктаторових противника. Гурнут на политичку маргину, СПО је био немоћан да постмилошевићевску Србију усмери ка Западу, трачницама Деветог марта.

Изборним преокретом 2012, преокренут је и стратешки циљ нових победника. Више то нису били ни Исток, ни Велика Србија, ни Мајка Русија. Српски воз преусмерен је на шине ка Западу, а пресецање косовског Гордијевог чвора и чланство у ЕУ проглашени су за магистралу државе. Тешки и дуготрајни бриселски преговори са косовским Албанцима најављивали су историјски споразум и Западно свитање у Србији.

То свитање ће, ускоро, помрачити источни облаци. Због Украјине и Крима, Русија је увучена у хладни рат са ЕУ и Западом. Србија је маркирана као препрека паду целог Балкана у раље Запада. На њену бриселску магистралу сурвана је косовска стена. Србија је засута њој драгим неистинама да Косово није изгубљено, да Русија брани Србију на Косову и да је издаја ући у ЕУ без Косова. Плима фобије према Америци и Европи достигла је размере веће чак и од антизападних страсти из времена НАТО бомбардовања. Драматично нараста број оних који су за зид према Западу и окретање ка Москви. Због тога што нам, по њима, ЕУ и Запад отимају Косово, а Русија га брани, и због тога што се ЕУ распада.

Quo vadis, Serbia? Протичу године и деценије. Србија све више подсећа на оног Буридановог магарца разапетог између два пласта сена, између Истока и Запада. И празни се. Умножавају се њена опустела Косова и Новочарнојевићи. Одлазе. На Запад одлазе.