За народе са ових простора, време се у 20. веку мери Југославијом - од формирања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, до распада социјалистичке федерације почетком деведесетих.

„Нема Југославије. Ако је ово што имамо на њеним развалинама слобода и срећа коју смо хтели, ако су ови резервати натопљени мржњом тај идеал коме смо тежили, онда је њен оснивач Александар велики грешник, а можда и злочинац. Ако то није тако, а није - онда историјско проклетство пада на оне који су убили ту државу", каже за ББЦ на српском Вук Драшковић.

У години када се обележава век од победе у Првом светском рату и уједињења, Драшковић се у књизи „Александар од Југославије" присећа оснивача прве Југославије из династије Карађорђевића.

„Обе Југославије биле су Александрове - друга је била Титова по државном уређењу, али је и она Александрова по крштеници. Да није било прве - не би било ни друге Југославије. Да није било Александра - не би било ни Тита", каже Драшковић.

„Има Југославије, али нема Југословена"

Регент Александар Карађорђевић проглашава Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) 1. децембра 1918. године.

Под своју круну ставља три већинска и још неколико пута толико мањинских народа, три велике и остале мање религије, ратне победнике и губитнике, савезнике и противнике.

"Идеју југословенства Александар носи из родног Цетиња, уз Загреб, једног од центара где се ова идеја родила", каже Вук Драшковић.

„Знао је како је Бизмарк ујединио Немце, а Гарибалди Италијане па онда рекао Имамо Италију, сад морамо да стварамо Италијане."

Посезао је оснивач државе за разним методама - војсци је, још док се земља звала Краљевство СХС, дао име Војска Краљевине Југославије, диктатуром 1929. године привремено укинуо национална изјашњавања, странке и организације.

„Александар је погрешио кад је на силу прогласио унитарно југословенство. Код нас, кад је нешто на силу, ми и кад нешто хоћемо - ипак нећемо. Убрзо је схватио да насилним путем не може и вероватно би нешто ревидирао у свом програму, у правцу идеје да је нација кошуља, а Југославија огртач."

BBC: Али друга Југославија, која је била ближа тој формули, такође није успела.

Драшковић: Тачно је да Титова Југославија потенцира оно од чега је Александар бежао - национално на првом месту и децентрализација по националним шавовима. Али по тим шавовима се држава распала - то је није спасило. Онда се враћамо на пророчке речи Александрове из јула 1921. године: "Будемо ли разбили Југославију - очи ћемо једни другима вадити."

Ипак, писац романа о Александру сматра и да је проблем стварања Југословена био на трагу да се реши.

„Деведесетих година, када почиње српско-хрватска завера за убиство Југославије, у тој земљи живи око седам милиона људи рођеним у мешовитим браковима. Упркос свим противљењима, некако се идеја југословенства почела рађати", каже Драшковић.

Вечита борба с унутрашњим непријатељем

У завршној глави Драшковићевог романа, у необичном обрту долази до замишљеног сусрета две Југославије - кроз разговор две круцијалне личности, Јосипа Броза Тита и Александра Карађорђевића.

Као мера успешности њихових Југославија, намеће се резултат борбе са унутрашњим непријатељима.

„Ми из тих ровова са унутрашњим непријатељима још нисмо изашли", каже Драшковић.

Наводи да је регент Александар у рату савладао Немце, Аустријанце, Мађаре, Бугаре, а да је Тито славио у унутрашњем сукобу партизана и равногораца - пресудном за промену система власти.

„Од првог дана постојања Краљевства СХС, Александар се суочава са непријатељем унутар државе. Непријатељ је вишенационалан, вишерелигијски, вишесталешки, вишеидеолошки, али са једним заједничким вектором - да се руши држава", описује Драшковић.

Ко је срушио идеју

Доношењем одлуке да формира заједничку државу Јужних Словена, Александар Карађорђевић стекао је много симпатија, али чини се, још и више противника.

„Од почетка, против њега су комунисти - најјачи у Србији и Црној Гори, завереничка организација Црна рука, готово сви у Српској православној цркви који га сматрају издајником и јеретиком јер је под исти државни кров довео православце и католике. Противници су и у Загребу - Радић и Хрватска сељачка странка, бугарска Црна рука ВМРО, Италија. Противници су му и Стеријини родољупци који србују по механама и проклињу га што није створио Велику Србију."

Ипак, упркос свему, Драшковић сматра да је идеја југословенства у зачетку имала светлију будућност.

„Југославија је претворена у државу фрустрираних - она то није била 1918. године. А могла је да буде схваћена и као остварење националних снова свих њених народа", каже Драшковић.

„Она је била највећа Србија у историји Срба - ми немамо пример да су у другој држави сви Срби били под истим кровом."

"Исто важи и за Хрвате, Словенце, Муслимане", не оспорава Драшковић.

Да би се крваво распала, писац књиге о оснивачу државе сматра да је било неопходно да проради негативна осовина између Београда и Загреба.

„Југославију убија хрватски сецесионизам који је жив и активан од 1918. године. Он никада, сем уз помоћ Хитлера, није имао снаге да сруши ту државу. Први пут хрватски сецесионизам налази савезника у Београду, 90-тих година прошлог века."

Симболика остаје у улози војске - од институције којој је први краљ доделио име „југословенска" и пре него што се тако звала држава, до чињенице да је ексер ЈНА један од последњих забијених у ковчег социјалистичке Југославије.

„Године 1918. регент Александар чини жртву какву нико никад није учинио - он у зидине државе која се прави узиђује две живе краљевине, Србију и Црну Гору. Године 1991. године, када хрватски сецесионизам почиње да тресе Југославију, комунистички генерали, између државе и своје идеологије - бирају да бране комунизам и одричу се земље", закључује Драшковић.

Виртуелна историја

„Можда ћу се у неком наредном роману позабавити питањем шта би било да Александар није убијен у Марсеју 1934. године. Мислим да се Југославија не би распала, да не би било усташке државе, геноцида, комуниста и револуције. Александрова Југославија би после Другог светског рата била међу оснивачима НАТО пакта и Европске уније. Данас би нас у тој земљи било тридесетак милиона и најмање половина њих би се осећала као Југословени", каже Вук Драшковић.

Највећа историјска личност или трагични диктатор

О човеку који потписује настанак Југославије углавном се суди из перспективе данашњице - или је обожаван, или сврстан међу највеће кривце за крвави распад онога што је створио, владајући чак и отворено деспотски.

„Чињенице, ма колико оне биле игнорисане, затрпаване неистинама, говоре да је то непоновљива, а по мени и највећа личност у историји Срба", одлучно тврди Драшковић.

Види га као ратног победника, младог команданта херојске српске војске, творца прве државе Јужних Словена и Мале Антанте, прву жртву фашизма у Европи.

„Ризик је и писање о њему - у историји Срба, нема личности која је толико оклеветана од стране Срба", каже Драшковић.

Ипак, Драшковић не спори да је његов главни јунак посегао и за недемократским методама, заводећи диктатуру 1929. године, укидајући странке, скупштину, националне организације, слободу штампе.

„Не као писац, већ као неко ко је прочитао хиљаде страница из тог времена, ја бих са обе руке подржао то што је Александар урадио 1929. године - то није била скупштина него лајаоница. Ако видимо ове наше данашње ужасне таблоиде и грозимо се свега што у њима можемо прочитати, то је у тадашње време било три пута горе."

Кроз причу о сусрету краља Александра и првог турског секуларног лидера и реформатора Кемала паше Ататурка, Драшковић указује да је „Шестојануарска диктатура" била Александрова пропуштена шанса.

„Ататурк му је замерио зашто је тако брзо укинуо диктатуру и није искористио углед и моћ у народу да погаси узрочнике мржње и зла у Југославији."

Гашење које остаје мисија која, понекад и циљано, није успела у читавом југословенском 20. веку.