Да је било памети, као што, нажалост, није, шведска „Икеа“ не би тек ове године била отворена у Београду, већ би обележила двадесет пет година постојања у нашој земљи.
Кад је у новембру 1989. године срушен Берлински зид, симбол подељене Европе и комунистичког поретка, тадашње руководство Србије није разумело какве се тектонске промене дешавају у свету, већ је сматрало да је реч о „инциденту“ после којег ће војном интервенцијом из Москве поново бити успостављено „монолитно јединство“ у социјалистичком блоку. Иако је говорио о шведском социјализму као идеалу, Милошевић је у пракси био за Стаљинов модел социјализма. Зато први човек Србије и овдашњи комунистички врх нису подржавали промене Михаила Горбачова и Бориса Јељцина, него су све наде полагали у конзервативне снаге у врху СССР-а које су припремале контрареформацију. Пропаст пуча челника КГБ-а, Црвене армије и КПСС-а који је изведен од 19. до 21. августа 1991. године, Милошевић је примио с огромним разочарањем, али га неуспех идеолошких истомишљеника није одвратио од намере да влада аутократски и аутистично, и одбије придруживање Србије заједници демократских и уређених држава Запада.
Ово кратко подсећање било је неопходно, јер је став Милошевића и његових истомишљеника с почетка деведесетих година прошлог века, одредио пут и позицију Србије у наредним годинама, а погубне последице њихових одлука (распад Југославије, грађански рат, сукоб с целим светом, санкције, избеглиштво, исељавање, сиромаштво, пропаст привреде, криминализација друштва...), осећамо и данас.
Иако је 1990. године Југославија била најближа пријему у НАТО и Европску заједницу, Србија 27 година касније није чланица ни НАТО, ни Европске уније.
Наш северни сусед Мађарска 1999. године придружила се Северноатлантском савезу. Источне комшије Бугари и Румуни у систему безбедносне заштите Савеза налазе се од 2004. године. Од земаља насталих распадом бивше Југославије - Словенија, Хрватска и Црна Гора чланице су НАТО-а, Македонија ће то ускоро постати, а БиХ и територија Косова су под међународним (заправо Западним) протекторатом, с врло реалним изгледима да ће се у догледно време прикључити Споразуму 29 земаља чланица водећег светског војног и политичког Савеза. Једино је Србија неутрална и сама. Све и да одлучи да се сврста уз Русију, у њен војни савез, то сврставање било би изван стварности, налик уставној преамбули о Косову.
Србија је крајем деветнаестог и почетком двадесетог века била водећа земља Балкана у европеизацији, модернизацији и прихватању тековина Запада. И данас безбедносни, развојни и демократски разлози налажу Србији придруживање западној породици народа. Улазак Србије у НАТО означиће крај нашем лутању и почетак чишћења државе од свега што у цивилизованом свету мора на отпад. Основна и трајна улога Северноатлантског савеза је да политичким и војним средствима сачува слободу и безбедност чланица. Савез је створен 1949. године да спречи совјетски експанзионизам и чува мир у Европи уз помоћ демократије, владавине људских права и закона.
Србија више не сме да губи време! Последњи је тренутак да схватимо да је НАТО улазница без које у ЕУ не можемо. НАТО је избор и гарант западног пута, а ЕУ је подуже путовање са многим задацима и проверама. Овај Савез је гарант политичке извесности, а без ње нема ни сигурности за инвеститоре, домаће и стране.
Западни Савез је организован као међудржавна организација у којој свака земља чланица задржава право на своју самосталност. Све одлуке доносе се заједнички, консензусом, а свака чланица има право вета. Глас Србије вредео би као глас САД.
И, што је посебно важно, тај глас би се коначно чуо и уважавао.
Александар Чотрић,
народни посланик Српског покрета обнове
